Društvo protiv države

[sommaire]

Uvod

„Dragi brate, prema tebi osećam najdublje sažaljenje. PosluÅ¡aj moj savet i postani Hjuron. Naime, ja dobro vidim veliku razliku izmeÄ‘u tvog i mog položaja. Ja sam jedini gospodar svoje sudbine i svog života. Potpuno raspolažem sobom i slobodan sam da Ä inim Å¡ta mi je volja. Ja sam prvi i poslednji meÄ‘u svojim ljudima. Ne plaÅ¡im se nijednog Ä oveka i zavisim samo od Velikog Duha. Dok si ti, celim svojim telom i duÅ¡om, osuÄ‘en na veÄ itu zavisnost od tvog velikog kapetana, a vaÅ¡ Vicekralj može i sa tobom i sa njim da Ä ini Å¡to mu je volja. Nisi slobodan da slediÅ¡ svoje misli, živiÅ¡ u stalnom strahu od pljaÄ ke, lažnih svedoka i ubica i uvek zavisiÅ¡ od beskrajnog niza osoba koje se po položaju nižu iznad tebe. Kaži, da li je tako ili nije?“

— Poglavica Hjurona Tionnontate, zvani Kondiaronk ili Pacov, baronu De Lahontanu, glavnom zapovedniku francuske kolonije Placentia, Newfoundland, oko 1690. (New Voyages to North America, by Baron de Lahontan, 1703. Ruben Gold Twaites, Chicago 1905.)

Društvo protiv države

- I -

Primitivna druÅ¡tva su druÅ¡tva bez države. Ta tvrdnja, sama po sebi taÄ na, krije u sebi jedan stav, jedan vrednosni sud koji odmah dovodi u pitanje mogućnost zasnivanja politiÄ ke antropologije kao nauke. Ono Å¡to se time u stvari kaže je da primitivnim druÅ¡tvima neÅ¡to nedostaje i da je to neÅ¡to država. To predstavlja njihovu glavnu crtu, s obzirom da se radi o suÅ¡tinskom elementu za svako druÅ¡tvo, pa tako, na primer, i za naÅ¡e. Samim tim, ta druÅ¡tva nisu kompletna; ona se Ä ak ne mogu ni nazvati druÅ¡tvima; ona nisu civilizovana; njihovo postojanje neprestano obeležava jedan nedostatak – nedostatak države, koju ta druÅ¡tva, ma koliko se trudila, nikada neće moći da stvore. Izraženo manje ili viÅ¡e jasno, to je ono Å¡to nam govore i hronike drevnih istraživaÄ a i radovi nauÄ nika: druÅ¡tvo je nezamislivo bez države. Država je sudbina svakog druÅ¡tva.

Ovde se jasno uoÄ ava jedan etnocentriÄ an pristup, najÄ ešće nesvestan, i samim tim veoma Ä vrsto ukorenjen. Njegov neposredan, spontani izraz predstavlja jedno možda nejasno, ali svakako veoma raÅ¡ireno uverenje: svako od nas je, duboko u sebi, poput pravog vernika, ubeÄ‘en da druÅ¡tvo postoji zbog države. I kako onda gledati na samo postojanje primitivnih druÅ¡tava osim kao na odbijanje univerzalne istorije, anahroni ostatak dalekog doba kojeg su svi ostali prevaziÅ¡li? Ovde otkrivamo drugo lice etnocentrizma, sklonost da se istorija vidi kao jednosmerna ulica u koju svako druÅ¡tvo mora da uÄ‘e, prolazeći kroz sve faze koje vode od divljaÅ¡tva ka civilizaciji. „Svi civilizovani narodi nekada su bili divlji“, pisao je Ravnal. Ali, isticanje jedne specifiÄ ne evolucije ne opravdava doktrinu koja proizvoljno vezujući stanje civilizacije za civilizaciju države, ovu poslednju proglaÅ¡ava za obavezni cilj i krajnju sudbinu svakog druÅ¡tva. I dalje se možemo pitati Å¡ta je to Å¡to je poslednje meÄ‘u primitivnim narodima održalo takvima kakvi jesu.

U stvarnosti, isti stari evolucionizam ostaje netaknut ispod plaÅ¡ta modernih formulacija. Kada se uvije u jezik antropologije umesto filozofije, to stanoviÅ¡te deluje mnogo suptilinije, zajedno sa drugim kategorijama koje pretenduju na atribut nauÄ nosti. Već je primećeno da se primitivna druÅ¡tva skoro uvek klasifikuju negativno, u znaku nekog nedostatka: druÅ¡tva bez države, druÅ¡tva bez pisma, druÅ¡tva bez istorije. Klasifikacija na ekonomskom planu sprovodi se na isti naÄ in: ekonomija tih druÅ¡tava je ekonomija preživljavanja. Ukoliko se time želi reći da primitivna druÅ¡tva ne znaju za tržiÅ¡nu ekonomiju koja stvara viÅ¡ak vrednosti, onda se time, strogo uzevÅ¡i, ne kaže niÅ¡ta. Zadovoljava se time da se konstatuje joÅ¡ jedan nedostatak i nastavlja sa rezonovanjem u kojem naÅ¡ vlastiti svet služi kao jedina referenta taÄ ka: sva ta druÅ¡tva bez države, bez pisma i bez istorije takoÄ‘e su i druÅ¡tva bez tržiÅ¡ne ekonomije. Ali, zdrav razum bi ovde mogao da prigovori: kakva korist od tržiÅ¡ta ako nema viÅ¡ka vrednosti? Pojam ekonomije preživljavanja podrazumeva da primitivna druÅ¡tva ne proizvode viÅ¡ak vrednosti prosto zato Å¡to su nesposobna za tako neÅ¡to, potpuno obuzeta proizvodnjom u cilju pukog opstanka – slika veÄ ite nemaÅ¡tine Divljaka, koja uporno odoleva vremenu. Dalje, nesposobnost primitivnih druÅ¡tava da se odvoje od životarenja u bedi, objaÅ¡njava se njihovom tehniÄ kom neopremljenošću i inferiornošću.

Å ta imamo u stvarnosti? Ako se pod tehnikom podrazumeva skup postupaka koje ljudi razvijaju ne u cilju apsolutne dominacije nad prirodom (Å¡to važi samo za naÅ¡ svet i njegov sumanuti kartezijanski projekat, Ä ije ekoloÅ¡ke posledice tek od skora poÄ inju da se sagledavaju) već u cilju ovladavanja prirodnim okruženjem u skladu sa svojim potrebama, onda nema viÅ¡e nikakvog razloga da se primitivna druÅ¡tva smatraju tehnoloÅ¡ki inferiornim: ona pokazuju sposobnost da zadovolje svoje potrebe na naÄ in u najmanju ruku ravan onom na koji je naÅ¡e industrijsko, tehnoloÅ¡ko druÅ¡tvo tako ponosno. To znaÄ i da svaka ljudska grupa uspeva da postigne neophodni minimum ovladavanja prirodnom sredinom koju naseljava. Sve do danas nije otkriveno ni jedno druÅ¡tvo koje nije bilo sposobno da ovlada nekim prirodnim prostorom, osim u sluÄ aju delovanja neke viÅ¡e sile ili nasilja: ono bi tada ili nestalo ili promenilo staniÅ¡te. Ono Å¡to primer Eskima ili Australijanaca Ä ini tako zapanjujućim su upravo raznovrsnost, imaginacija i izuzetan kvalitet njihove tehnoloÅ¡ke aktivnosti, inovativna i praktiÄ na moć njihovog oruÄ‘a. Potrebno je provesti samo malo vremena u nekom etnografskom muzeju: nivo umeća ispoljenog u izradi svakodnevnih upotrebnih predmeta Ä ini skoro svaku od tih sitnica umetniÄ kim delom. To znaÄ i da na tehnoloÅ¡kom planu ne postoji hijerarhija, pa tako ni superiorna ili inferiorna tehnologija. Jedina mera tehnoloÅ¡ke opremljenosti nekog druÅ¡tva je njegova sposobnost da zadovolji svoje potrebe u datom okruženju.

Posmatrano iz tog ugla, ne postoji ni jedan dokaz da su primitivna druÅ¡tva nesposobna da pronaÄ‘u sredstva za ostvarenje tog cilja. Naravno, sposobnost tehniÄ ke inovacije tih druÅ¡tava razvijala se tokom vremena. NiÅ¡ta nije unapred dato; uvek se radilo o strpljivom posmatranju i istraživanju, dugom nizu pokuÅ¡aja i promaÅ¡aja, uspeha i neuspeha. PreistoriÄ ari nam govore o periodu od nekoli ko milenijuma tokom kojeg je grubo, paleolitsko oruÄ‘e bilo zamenjeno zadivljujućim seÄ ivima Solutrijanaca. S druge strane, primećeno je da se u Americi i Starom Svetu poljoprivreda i uzgoj biljaka pojavljuju u približno isto vreme. Osim toga, mora se priznati da ameriÄ ki Indijanci ni u kom sluÄ aju nisu inferiorni – Å¡taviÅ¡e, upravo je suprotno – u umeću uzgoja i sortiranja ogromnog broja varijeteta korisnih biljaka.

- II -

Zadržimo se za sada na pogubnom interesovanju Indijanaca za metalna oruÄ‘a. To će nas na neoÄ ekivani naÄ in dovesti do pitanja ekonomije u primitivnim druÅ¡tvima.

ObiÄ no se smatra da je dovoljno reći da su ta druÅ¡tva usled svoje tehnoloÅ¡ke inferiornosti osuÄ‘ena na ekonomiju preživljavanja. Kao Å¡to smo upravo pokazali, taj argument nema ni logiÄ kog, niti iskustvenog osnova. LogiÄ kog, jer ne postoji ni jedan apstraktni standard za poreÄ‘enje razliÄ itih tehnoloÅ¡kih „intenziteta“: tehnologija koju koristi jedno druÅ¡tvo ne može se direktno porediti sa tehnologijom nekog drugog druÅ¡tva. Nema nikakvog osnova za poreÄ‘enje puÅ¡ke i strele. A nema ni iskustvenog osnova, budući da nam arheologija, etnologija, botanika, itd., pružaju jasne dokaze o efikasnosti i ekonomskoj vrednosti primitivnih tehnologija. Najzad, ako se primitivna druÅ¡tva zasnivaju na ekonomiji preživljavanja, onda im nikakvo tehnoloÅ¡ko znanje nije ni potrebno. Tako dolazimo do pravog pitanja: da li je ekonomija primitivnih druÅ¡tava zaista ekonomija „preživljavanja“? Ukoliko insistiramo na doslednoj primeni reÄ i, i ako onda pod ekonomijom preživljavanja ne podrazumevamo samo odsustvo tržiÅ¡ne ekonomije i viÅ¡ka vrednosti – Å¡to je inaÄ e truizam – onda zapravo tvrdimo da taj oblik ekonomije omogućava druÅ¡tvu tek puki opstanak. Drugim reÄ ima, to znaÄ i da ta druÅ¡tva neprestano mobiliÅ¡u svoj celokupni proizvodni potencijal samo zato da bi proizvela minimum sredstava za život.

Pojam ekonomije preživljavanja sadrži jednu upornu predrasudu koja, da Ä udo bude veće, Ä esto ide ruku pod ruku sa isto tako kontradiktornim i jednako raÅ¡irenim shvatanjem da je Divljak lenj. Dok se u naÅ¡em vulgarnom reÄ niku odomaćio izraz „raditi kao crnac“, u Južnoj Americi postoji izraz „lenj kao Indijanac“. Ali, ne može i jedno i drugo: ili Ä ovek u primitivnim druÅ¡tvima (ameriÄ kim i drugim) živi u ekonomiji preživljavanja i najveći deo vremena provodi u potrazi za hranom – ili ne živi u takvim uslovima, nego može sebi da priuÅ¡ti mnogo slobodnog vremena, koje obiÄ no provodi puÅ¡eći u svojoj ležaljci. To je ostavilo izrazito nepovoljan utisak na prve Evropljane koji su posmatrali brazilske Indijance. Veliko je bilo njihovo negodovanje kada su videli sve te miÅ¡ićave muÅ¡karce koji su pucali od zdravlja kako se Å¡epure okolo iÅ¡arani i okićeni perjem kao žene, umesto da crnÄ e u svojim baÅ¡tama. Bilo je oÄ igledno da ti ljudi svesno odbijaju shvatanje po kojem Ä ovek mora da zaradi parÄ e hleba u znoju lica svog. To kod njih nije moglo da proÄ‘e. Niti je moglo da potraje: Indijanci su ubrzo bili primorani da rade i da umiru od toga. Izgleda da je napredovanje Zapadne civilizacije od samog poÄ etka poÄ ivalo na dva aksioma: prvi je da se prava druÅ¡tva mogu razvijati samo pod zaÅ¡titniÄ kim okriljem države, a drugi, da Ä ovek mora da radi.

Indijanci su posvećivali relativno malo vremena onome Å¡to se zove rad. A opet nisu umirali od gladi. Stare hronike se potpuno podudaraju u opisima naoÄ itih prilika odraslih Indijanaca, dobrog zdravlja većine dece i obilja najraznovrsnije hrane. To znaÄ i da ekonomija preživljavanja indijanskih naroda nikako nije znaÄ ila neprestanu i neizvesnu potragu za hranom. Iz toga sledi zakljuÄ ak da ekonomiji preživljavanja odgovara drastiÄ no ograniÄ avanje vremena koje se posvećuje proizvodnim aktivnostima.

Uzmimo primer jednog južnoameriÄ kog plemena koje je praktikovalo poljoprivredu, Tupi Gvarani, Ä ija je Ä uvena lenjost toliko iritirala Francuze i Portugalce. Ekonomija tih Indijanca prevashodno se zasnivala na poljoprivredi, a zatim na lovu, ribolovu i sakupljanju. Jednu baÅ¡tu bi koristili 4-6 godina, posle Ä ega bi je napuÅ¡tali, ponekad zbog iscrpljivanja zemljiÅ¡ta, a mnogo Ä ešće zbog najezde parazitske vegetacije koju je bilo teÅ¡ko ukloniti. Najveći deo posla koji su obavljali muÅ¡karci sastojao se od krÄ enja odreÄ‘enog terena kamenim sekirama i uz pomoć vatre. Taj posao, koji se obavljao pred kraj kiÅ¡ne sezone, zahtevao je obiÄ no 1-2 meseca. Skoro sav ostali posao – setvu, okopavanje, žetvu – obavljale su žene, u skladu sa seksualnom podelom rada. Tako dolazimo do sledećeg srećnog zakljuÄ ka: muÅ¡karci, a to znaÄ i jedna polovina populacije, radili su oko dva meseca svake Ä etvrte godine! Å to se preostalog vremena tiÄ e, provodili su ga u aktivnostima koje za njih nisu bile kuluk, već uživanje: u lovu i ribolovu, zabavi, pijankama i konaÄ no, u zadovoljavanju svoje velike strasti – ratnim pohodima.

Ovi živopisni, istorijski detalji nalaze zapanjujuću potvrdu u skoraÅ¡njim istraživanjima, od kojih su neka joÅ¡ u toku. Radi se o vrlo strogim istraživanjima, s obzirom da ukljuÄ uju i taÄ no merenje vremena koje se u druÅ¡tvima sa ekonomijom preživljavanja provodi u radu. Dostupni podaci, bilo o nomadskim lovcima iz pustinje Kalahari ili o ameriÄ kim poljoprivrednicima, pokazuju da proseÄ ni radni dan u ovim druÅ¡tvima traje manje od Ä etiri sata. Lizot, koji je sedam godina živeo meÄ‘u Janomama Indijancima iz venecuelanske Amazonije, hronometarski je utvrdio da proseÄ ni radni dan odraslih Ä lanova plemena, ukljuÄ ujući sve aktivnosti, traje jedva tri sata. Iako nisam obavio sliÄ na merenja meÄ‘u Gvajaki Indijancima, nomadskim lovcima iz Å¡umskih oblasti Paragvaja, mogu da potvrdim da ovi Indijanci, i muÅ¡karci i žene, provode najmanje polovinu dana u skoro potpunoj dokolici, budući da se lov i sakupljanje odvijaju izmeÄ‘u 6 i 11 Ä asova pre podne, ili malo pre i posle toga, i to ne svakog dana. Sasvim je verovatno da bi sliÄ na istraživanja meÄ‘u preostalim primitivnim narodima dala analogne rezultate, uz uvažavanje razliÄ itih ekoloÅ¡kih uslova.

Tako dospevamo veoma daleko od aure jada i bede koja okružuje pojam ekonomije preživljavanja. Ne samo da ljudi u primitivnim druÅ¡tvima nisu osuÄ‘eni na animalni život, sveden na preživljavanje, nego postižu upravo suprotno i to u izvanredno kratkom vremenskom periodu. To znaÄ i da primitivna druÅ¡tva imaju na raspolaganju, ako to požele, svo vreme potrebno da se poveća proizvodnja materijalnih dobara. Ali, zdrav razum odmah postavlja nekoliko pitanja: zaÅ¡to bi ti ljudi želeli da rade i proizvode viÅ¡e, kada su im ta tri ili Ä etiri sata rada dovoljna da podmire sve potrebe grupe? Kakvu bi korist imali od toga? ÄŒemu bi služio tako ostvaren viÅ¡ak vrednosti? Kako bi on bio upotrebljen? ÄŒovek radi viÅ¡e nego Å¡to je potrebno da bi zadovoljio svoje potrebe samo ako je na to primoran. Upravo ta vrsta prinude ne postoji u primitivnim druÅ¡tvima. To odsustvo spoljne sile prinude ukazuje na pravu prirodu primitivnog druÅ¡tva. Pojam „ekonomija preživljavanja“ može da posluži za opis ekonomske organizacije tih druÅ¡tava, ali ne tako da se odnosi na nuždu koja proistiÄ e iz nekog nedostatka ili iz nesposobnosti tih druÅ¡tava i njihove tehnologije. BaÅ¡ suprotno: koristimo ga da bismo oznaÄ ili njihovo odbijanje svakog besmislenog preterivanja, njihovu reÅ¡enost da proizvodnu aktivnost usklade sa zadovoljavanjem svojih potreba. I niÅ¡ta viÅ¡e od toga. Ako malo bolje pogledamo videćemo da i ta druÅ¡tva ostvaruju izvestan viÅ¡ak vrednosti: koliÄ ina proizvedene biljne hrane (manioke, kukuruza, duvana, itd.) uvek prevazilazi potrebe grupe, pri Ä emu se taj viÅ¡ak proizvodi u okviru uobiÄ ajenog radnog vremena. Taj viÅ¡ak proizvoda, ostvaren bez dodatnog rada, troÅ¡i se za ishranu ili u svrhe koje bi se mogle nazvati politiÄ kim – na velikim, plemenskim gozbama ili za vreme poseta ljudi iz drugih grupa, itd.

Prednost metalne sekire nad kamenom je toliko oÄ igledna da o tome nije potrebno raspravljati: sa metalnom sekirom za isto vreme može da se obavi deset puta viÅ¡e posla nego sa kamenom; odnosno, isti posao za jednu desetinu vremena. Kada su Indijanci otkrili proizvodnu nadmoć sekire belog Ä oveka, poÄ eli su da je koriste ne zato da bi proizvodili viÅ¡e za isto vreme, već isto koliko i pre, samo za deset puta kraće vreme. Ali, desilo se suprotno: zajedno sa metalnim sekirama doÅ¡li su nasilje i vlast belih doÅ¡ljaka, Å¡to je napravilo pravu pustoÅ¡ u primitivnom indijanskom svetu.

Lizo je, piÅ¡ući o Janomamima, rekao da primitivna druÅ¡tva odlikuje odbijanje rada: „Prezir koji Janomami pokazuju prema radu i njihova nezainteresovanost za tehnoloÅ¡ki napredak sam po sebi, su izvan svake sumnje.“ [1] Bila su to prva druÅ¡tva slobodnog vremena, prvobitna druÅ¡tva blagostanja, kako ih je taÄ no i slikovito opisao MarÅ¡al Salins (Prvobitno druÅ¡tvo blagostanja, PorodiÄ na biblioteka br. 3).

- III -

Ako osnivanje ekonomske antropologije primitivnih druÅ¡tava, kao posebne discipline, ima nekog smisla, onda se ona ne može zasnivati samo na ispitivanju ekonomskog života tih druÅ¡tava: i dalje zavisimo od podataka deskriptivne etnologije, to jest, od opisa svih ostalih integrisanih dimenzija života jednog primitivnog druÅ¡tva. TaÄ nije, tek kada se ustanovi dimenzija „totalne druÅ¡tvene Ä injenice“ kao posebne sfere, moguće je unutar nje izolovati pojam ekonomske antropologije: kada odbijanje rada nestane, kada sklonost ka akumulaciji zameni osećaj za vrednost slobodnog vremena; ukratko, kada delovanje gore spomenute spoljne sile postane oÄ igledno unutar druÅ¡tvenog tela. Ta sila bez koje se Divljaci nikada ne bi odrekli svoje slobode i dokolice, sila koja uniÅ¡tava njihovo druÅ¡tvo, je sila prinude – to je politiÄ ka vlast. Ali, u tom sluÄ aju ekonomska antropologija odmah biva oÅ¡tećena: ona gubi svoj predmet istog trenutka kada je izgledalo da ga je prigrabila. Ekonomija postaje politiÄ ka ekonomija.

Obim proizodne aktivnosti kod primitivnih naroda je precizno utvrÄ‘en, ali ne u odnosu na materijalne, već na energetske potrebe: proizvodnja je ograniÄ ena na obnavljanje utroÅ¡ene energije. Drugim reÄ ima, sam život je, u svom prirodnom ritmu, taj koji utvrÄ‘uje i reguliÅ¡e koliÄ inu vremena koje će biti utroÅ¡eno za reprodukciju (sa izuzetkom dobara koja se zajedniÄ ki troÅ¡e na velikim svetkovinama). To znaÄ i da kada zadovolji svoje potrebe, niÅ¡ta ne može da natera primitivno druÅ¡tvo da proizvodi viÅ¡e, da ga natera da otuÄ‘uje svoje vreme radeći bez pravog razloga, kada to vreme može da provodi u dokolici, igri, ratovanju ili u svetkovinama. Koji su to uslovi u kojima ovakav odnos izmeÄ‘u primitivnog Ä oveka i proizvodnje može da se promeni? Pod kojim uslovima ta aktivnost može biti usmerena na neke druge ciljeve, umesto na zadovoljavanje energetskih potreba? Tako stižemo do pitanja porekla rada kao otuÄ‘enog rada.

U primitivnom, suÅ¡tinski egalitarnom druÅ¡tvu, ljudi kontroliÅ¡u svoju aktivnost kao i cirkulaciju proizvoda te aktivnosti. Oni sami vode raÄ una o svojim interesima, iako zakon razmene posreduje izmeÄ‘u pojedinca i proizvoda. MeÄ‘utim, sve poÄ inje da tone u haos kada se proizvodnja odvoji od svog prvobitnog cilja, kada umesto za sebe primitivni Ä ovek poÄ ne da radi za druge, bez razmene i bez reciprociteta. To je taÄ ka u kojoj postaje moguće govoriti o radu: kada egalitarno pravilo razmene prestane da podupire „graÄ‘anski kod“ druÅ¡tva; kada proizvodna aktivnost poÄ ne da služi zadovoljavanju potreba drugih; kada sistem razmene ustupi mesto teroru duga. Ovde, zapravo, treba povući crtu koja razdavaja amazonske divljake od carstva Inka. Kada se sve uzme u obzir, prvi rade zato da bi živeli, dok drugi rade zato da bi drugi mogli da žive, oni koji ne rade, gospodari koji im govore: moraÅ¡ da nam vratiÅ¡ ono Å¡to nam dugujeÅ¡. MoraÅ¡ stalno da otplaćujeÅ¡ svoj dug.

Kada ekonomska dinamika postane zaseban, autonoman sektor, kada proizvodna aktivnost postane otuÄ‘en, proraÄ unat rad, nametnut od onih koji će uživati u plodovima tog rada, primitivno druÅ¡tvo poÄ inje da se deli na one koji upravljaju i na one kojima se upravlja, na gospodare i podanike; u njemu poÄ inje da se izdvaja neÅ¡to Å¡to najavljuje njegovu propast kao druÅ¡tva: vlast i respekt prema vlasti. Najveća druÅ¡tvena podela, koja predstavlja osnovu za sve druge podele, ukljuÄ ujući tu i podelu rada, je novi vertikalni poredak stvari. To je velika politiÄ ka razdelnica koja razdvaja one koji raspolažu silom, vojnom ili religioznom, i one koji su toj sili potÄ injeni. PolitiÄ ki odnos vlasti prethodi i pruža osnovu za ekonomski odnos eksploatacije. OtuÄ‘enje je politiÄ ko pre nego Å¡to postane i ekonomsko; vlast prethodi radu; ekonomsko proistiÄ e iz politiÄ kog; pojava države prethodi pojavi klasa.

- IV -

Nepotpunost, neispunjenje, nedostatak: na prirodu primitivnih druÅ¡tava viÅ¡e se ne može gledati na takav naÄ in. Treba je sagledati pozitivno, kao sposobnost upravljanja prirodnim okruženjem i druÅ¡tvenim projektom; kao suverenu volju da se ni jednom spoljaÅ¡njem faktoru ne dopusti da prodre u druÅ¡tvo i da ga izmeni, iskvari ili uniÅ¡ti. To je ono Å¡to konaÄ no treba shvatiti: primitivna druÅ¡tva nisu zadocneli embrioni drugih druÅ¡tvenih oblika, druÅ¡tvena tela Ä iji je „normalan“ razvoj bio ometen nekom Ä udnom bolešću; ona se ne nalaze na poÄ etku nekakve istorijske logike koja pravolinijski, tokom vremena, stremi jednom zadatom cilju, koji se tek naknadno definiÅ¡e kao naÅ¡ druÅ¡tveni sistem. Ako u istoriji zaista važi ta logika, kako to da primitivna druÅ¡tva i dalje postoje?

Isto važi i kada je reÄ o ekonomskom životu, koji odlikuje odbijanje mogućnosti da rad i proizvodnja ovladaju druÅ¡tvom; odluka da se viÅ¡kovi troÅ¡e iskljuÄ ivo u zajedniÄ ke druÅ¡tveno-politiÄ ke svrhe; suÅ¡tinska nemogućnost konkurencije; ukratko, zabrana – neizgovorena, ali zato niÅ¡ta manje izriÄ ita – nejednakosti.

ZaÅ¡to ekonomija primitivnih druÅ¡tava nije politiÄ ka ekonomija? Razlog leži u oÄ iglednoj Ä injenici da ekonomija u ovim druÅ¡tvima ne predstavlja izdvojen sektor. Moglo bi se reći da su u ovom smislu primitivna druÅ¡tva zapravo druÅ¡tva bez ekonomije, jer odbijaju ekonomiju. Ali, ako je tako, zar ćemo opet o politiÄ kom aspektu tih druÅ¡tava govoriti u terminima nedostatka? Da li to znaÄ i da u njima, poÅ¡to se radi o druÅ¡tvima „bez zakona i kraljeva“, polje politiÄ ke aktivnosti i ne postoji? I zar se tako nećemo samo vratiti na stanoviÅ¡te etnocentrizma, po kojem je „nedostatak“ ono Å¡to na svim nivoima suÅ¡tinski odlikuje sva druÅ¡tva razliÄ ita od naÅ¡eg?

Zadržimo se zato na pitanju politiÄ ke dimenzije primitivnih druÅ¡tava. To nije samo „zanimljivo“ pitanje, kojim bi trebalo da se bave jedino struÄ njaci. I etnoloÅ¡ki pristup bi u ovom sluÄ aju trebalo da bude dovoljno Å¡irok da udovolji zahtevima jedne opÅ¡te teorije druÅ¡tva i istorije (do koje tek treba doći). Izuzetna raznolikost tipova druÅ¡tvene organizacije, kako u vremenu tako i u prostoru, ipak ne znaÄ i da je nemoguće izvesti redukciju tog beskrajnog mnoÅ¡tva razlika. Jedna takva velika redukcija omogućava nam da sagledamo kako istorija nudi zapravo samo dva tipa druÅ¡tva nesvodiva jedno na drugo, dve makro-klase, od kojih svaka ukljuÄ uje druÅ¡tva koja u osnovi imaju neÅ¡to zajedniÄ ko, bez obzira na sve ostale razlike. S jedne strane, postoje primitivna druÅ¡tva, ili druÅ¡tva bez države. S druge strane, tu su druÅ¡tva sa državom. Postojanje ili nepostojanje države (u razliÄ itim oblicima) je upravo ono Å¡to svakom druÅ¡tvu dodeljuje njegovo logiÄ no mesto, nepovratno razdvajajući ta dva tipa druÅ¡tva.

Pojava države dovodi do velike tipoloÅ¡ke podele na Divljake i Civilizovane. To stvara nepremostiv jaz izmeÄ‘u te dve opcije, u kojem se sve menja i gde Vreme postaje Istorija. Odavno je primećeno, i to s pravom, da su na hod istorije radikalno uticala dva velika ubrzanja. Snaga prvog potiÄ e iz onoga Å¡to se naziva neolitskom revolucijom (pripitomljavanje životinja, poljoprivreda, otkriće tkanja i grnÄ arstva, postepni prelaz na sedalaÄ ki naÄ in života, itd.). Mi i danas, i to u sve većoj meri, živimo u znaku drugog ubrzanja: industrijske revolucije XIX veka.

Nema sumnje da je neolitski skok drastiÄ no izmenio uslove materijalnog života paleolitskih ljudi. Ali, da li je taj preobražaj bio dovoljno dubok da izmeni prirodu tadaÅ¡njih druÅ¡tava? Da li se može reći da naÄ in funkcionisanja druÅ¡tva zavisi od toga da li je ono preneolitsko ili postneolitsko? Etnografske Ä injenice navode na suprotan zakljuÄ ak. Smatra se da prelazak sa nomadskog na sedalaÄ ki naÄ in života predstavlja najznaÄ ajniju posledicu neolitske revolucije, utoliko Å¡to je time, zahvaljujući koncentraciji jedne stabilne populacije, omogućen nastanak gradova, a zatim i države. Ali ta hipoteza navodi na zakljuÄ ak da su svi „tehnoloÅ¡ki kompleksi“ bez poljoprivrede nužno nomadski.To stanoviÅ¡te je etnografski netaÄ no: jedna ekonomija koja se zasniva na lovu, ribolovu i sakupljanju ne mora da podrazumeva nomadski naÄ in života. Moglo bi se navesti nekoliko primera, ameriÄ kih i drugih, koji potvrÄ‘uju da je odsustvo poljoprivrede moguće i u sedalaÄ kom naÄ inu života. To potvrÄ‘uje pretpostavku da ako neka druÅ¡tva nisu usvojila poljoprivredu, iako su ekoloÅ¡ki uslovi to dopuÅ¡tali, to nije bilo zbog njihove nesposobnosti, tehnoloÅ¡ke zaostalosti ili kulturne inferiornosti, već prosto zato Å¡to im poljoprivreda nije bila potrebna.

Istorija prekolumbovske Amerike nudi primere poljoprivrednih populacija koje su, usvojivÅ¡i neke aspekte tehnoloÅ¡ke revolucije (konji, a zatim i vatreno oružje), izabrale lov kao praktiÄ no jedinu aktivnost, Ä iji je uÄ inak bio uvećan zahvaljujući skoro desetostruko većoj mobilnosti koju su omogućavali konji. Kada su se jednom popeli na konje, plemena sa Visoravni Severne Amerike i ona iz oblasti ÄŒako (Chaco, Argentina) intenzivirala su i proÅ¡irila svoju pokretljivost; ali njihov nomadizam veoma malo podseća na nomadizam lovaca i sakupljaÄ a kao Å¡to su Gvajaki iz Paragvaja; njihovo napuÅ¡tanje poljoprivrede nije imalo za posledicu demografsku disperziju, niti je izmenilo njihovu prethodnu druÅ¡tvenu organizaciju.

Å ta nam govori taj prelaz najvećeg broja druÅ¡tava od lova ka poljoprivredi, kao i suprotan proces, kod nekolicine drugih, od poljoprivrede ka lovu? Izgleda da te promene nisu ni na koji naÄ in promenile i samu suÅ¡tinu tih druÅ¡tava. Pokazaće se da su uprkos radikalnoj promeni materijalnih uslova njihove egzistencije ta druÅ¡tva ostala kao Å¡to su i bila; da neolitska revolucija – koja je imala ogroman uticaj na materijalni život tadaÅ¡njih ljudi, Ä ineći ga svakako lakÅ¡im – nije mehaniÄ ki vodila ka potpunom preobražaju druÅ¡tvenog poretka. Drugim reÄ ima, u primitivnim druÅ¡tvima, transformacija onoga Å¡to marksisti zovu ekonomska infrastruktura ne „odražava“ se nužno na politiÄ ku superstrukturu (nadgradnju), budući da se ova u svemu pokazuje nezavisnom od svoje materijalne osnove. Primeri sa ameriÄ kog kontinenta jasno ilustruju meÄ‘usobnu nezavisnost ekonomije i druÅ¡tva. Neke grupe lovaca-ribolovaca-sakupljaÄ a pokazuju iste socio-politiÄ ke karakteristike kao i njihovi sedalaÄ ki, poljoprivredni susedi: razliÄ ite infrastrukture, iste superstrukture. I obrnuto: srednjoameriÄ ka, imperijalna druÅ¡tva sa državom, zasnivaju se na poljoprivredi koja, iako mnogo intenzivnija, na tehniÄ kom nivou i dalje veoma podseća na poljoprivredu „divljih“ plemena iz tropskih Å¡uma; iste infrastrukture, razliÄ ite superstrukture, budući da se u jednom sluÄ aju radi o druÅ¡tvima bez države, a u drugom o druÅ¡tvima sa potpuno razvijenom državom.

To znaÄ i da odluÄ ujući faktor ne predstavlja transformacija u ekonomskoj već u politiÄ koj sferi. Prava preistorijska revolucija nije bila neolitska – budući da je ona mogla sasvim lako da ostavi netaknutom prethodnu druÅ¡tvenu organizaciju; to je bila politiÄ ka revolucija: misteriozna, ali nepovratna i po primitivna druÅ¡tva fatalna, pojava te stvari koju nazivamo država. Ukoliko neko želi da se i dalje drži marksistiÄ kog koncepta infrastrukture i superstrukture, onda bi možda trebalo da poÄ‘e od toga da je infrastruktura zapravo politiÄ ka, a superstruktura ekonomska kategorija. Samo je jedan strukturalni, kataklizmiÄ ni uspon mogao da promeni primitivna druÅ¡tva do taÄ ke njihovog uniÅ¡tenja; mutacija, zaÄ eta unutar ili izvan druÅ¡tva, koja izaziva narastanje tog organa Ä ije samo odsustvo definiÅ¡e primitivno druÅ¡tvo: hijerarhijske vlasti, odnosa moći i mehanizma za potÄ injavanje ljudi. ReÄ ju, države. Bilo bi sasvim uzaludno tražiti uzrok tog dogaÄ‘aja u hipotetiÄ koj promeni proizvodnih odnosa unutar primitivnog druÅ¡tva, koja bi, postepeno deleći druÅ¡tvo na bogate i siromaÅ¡ne, na eksploatatore i eksploatisane, mehaniÄ ki vodila ka uspostavljanju organa sposobnog da sprovodi vlast jednih nad drugima, Å¡to bi trebalo da oznaÄ i poÄ etak raÄ‘anja države.

Takva promena ekonomske osnove nije samo hipotetiÄ ka, već i nemoguća. Da bi se proizvodni sistem nekog druÅ¡tva promenio u pravcu intenzivnijeg rada, sa ciljem povećanja koliÄ ine proizvedenih dobara, ljudi moraju ili da sami požele da promene svoj naÄ in života, ili im se, ako to ne žele, ta promena mora nametnuti spolja. U ovom drugom sluÄ aju, niÅ¡ta se ne zaÄ inje u samom druÅ¡tvu; ono tada biva pokoreno spoljnom silom u Ä iju će korist proizvodni sistem biti promenjen. Od sada, ljudi će morati da rade i proizvode viÅ¡e da bi zadovoljili potrebe svojih novih gospodara. PolitiÄ ko nasilje odreÄ‘uje, proizvodi i dopuÅ¡ta eksploataciju. Ali, nema svrhe dalje razvijati taj scenario: nasilje države nastaje izvan i nezavisno od primitivnog druÅ¡tva, a ne laganim sazrevanjem unutraÅ¡njih druÅ¡tveno-ekonomskih uslova koji pogoduju njenom nastanku.

ObiÄ no se kaže da je država instrument kojim vladajuća klasa sprovodi svoju nasilnu dominaciju nad potÄ injenim klasama. Pretpostavimo da je tako. U tom sluÄ aju država može da nastane samo na osnovu prethodne podele druÅ¡tva na antagonistiÄ ke klase, povezane odnosom eksploatacije. Prema tome, struktura druÅ¡tva, to jest, klasna podela, prethodi pojavi državne maÅ¡inerije. Ovde bih samo usput ukazao na izuzetnu krhkost te Ä isto funkcionalistiÄ ke teorije države. Ako druÅ¡tvom upravljaju gospodari koji su u stanju da ljude drže u potÄ injenosti, to je zato Å¡to na raspolaganju imaju odreÄ‘enu silu, to jest, upravo ono Å¡to Ä ini samu suÅ¡tinu države – „monopol legitimne primene fiziÄ kog nasilja“. Ako je taj uslov zadovoljen, u Ä emu bi se joÅ¡ sastojala uloga države, kada je njena suÅ¡tina – nasilje – već prisutna u druÅ¡tvu, kroz nasilje koje jedna grupa vrÅ¡i nad drugom? U tom sluÄ aju država bi bila potpuno suviÅ¡an organ, poÅ¡to su njegove funkcije ostvarene drugim, već postojećim sredstvima.

Povezivanjem nastanka države sa transformacijom druÅ¡tvene strukture to pitanje se ne reÅ¡ava već samo odlaže. I dalje možemo da se pitamo zaÅ¡to se u primitivnom, a to znaÄ i u jednom nepodeljenom druÅ¡tvu, javlja podela na gospodare i podanike. Koja sila pokreće tu transformaciju koja kulminira pojavom države? Moglo bi se odgovoriti da je njena pojava zakonski sankcionisala prethodno formirano privatno vlasniÅ¡tvo. Vrlo dobro. Ali, zaÅ¡to bi se privatno vlasniÅ¡tvo uopÅ¡te pojavilo u druÅ¡tvu koje za njega nije znalo jer ga je odbijalo? ZaÅ¡to bi nekoliko pripadnika tog druÅ¡tva jednog dana odluÄ ilo da kaže ovo je moje, i kako bi ostali dopustili da se u druÅ¡tvu zaÄ ne seme neÄ eg do tada nepoznatog – vlasti, nasilja, države? NaÅ¡e poznavanje primitivnih druÅ¡tava viÅ¡e nam ne dopuÅ¡ta da poreklo onog Å¡to je politiÄ ko tražimo u ekonomskom. To nije tlo u kojem država puÅ¡ta svoje korene. Nema niÄ eg u ekonomiji primitivnog druÅ¡tva Å¡to dopuÅ¡ta uvoÄ‘enje razlike izmeÄ‘u nekog ko bi bio bogatiji ili siromaÅ¡niji od drugih, jer niko u tom druÅ¡tvu i ne pomiÅ¡lja da radi viÅ¡e, poseduje viÅ¡e ili da bude neÅ¡to viÅ¡e od svog bližnjeg. Sposobnost koju sve kulture pokazuju u zadovoljavanju svojih potreba, kao i razmena usluga i dobara, koja neprestano onemogućava akumulaciju dobara, Ä ini da se takva želja – a želja za posedovanjem je u stvari želja za vlašću – prosto nikada ne razvije. Primitivna druÅ¡tva, prva druÅ¡tva obilja, ne ostavljaju ni malo prostora za preobilje.

- V -

Primitivna druÅ¡tva su druÅ¡tva bez države zato Å¡to je država za njih nemoguća. A ipak su „svi civilizovani narodi nekada bili divlji“: kako to da je država uopÅ¡te postala moguća? ZaÅ¡to su neki narodi prestali da budu primitivni? Kakav je to silovit dogaÄ‘aj, kakva revolucija, omogućila pojavu Despota, nekog ko može da izdaje nareÄ‘enja i kome se drugi pokoravaju? Odakle dolazi politiÄ ka vlast? To je misterija (možda samo privremena) nastanka države.

Iako je u ovom trenutku izgleda nemoguće sagledati uslove nastanka države, ipak je moguće odrediti uslove koji spreÄ avaju njen nastanak; tekstovi sakupljeni u ovoj zbirci pokuÅ¡avaju da oznaÄ e polje politiÄ kog u druÅ¡tvima bez države.

Bez vere, zakona i kraljeva: ovi termini u kojima je u XVI veku Zapad opisivao Indijance mogli bi da se primene na sva primitvna druÅ¡tva. Oni mogu da nam posluže kao osnova za razlikovanje: neko druÅ¡tvo je primitivno ako nema kralja, to jest, legimitiman izvor zakona, a to opet znaÄ i – državni aparat. Obrnuto, svako neprimitivno druÅ¡tvo podrazumeva postojanje države, bez obzira na konkretan politiÄ ki režim. To je ono Å¡to dopuÅ¡ta da sve velike despotije – carstva Kine, Anda i Egipta – svrstamo u jednu klasu zajedno sa kasnijim monarhijama (svima u kojima važi „Država to sam ja“) kao i sa savremenim druÅ¡tvenim sistemima, bez obzira da li se radi o liberalnom kapitalizmu kakav preovladava u zapadnoj Evropi ili o državnom kapitalizmu koji postoji u drugim delovima sveta.

U plemenu ne postoji kralj, već poglavica, ali on nije poglavica države. Å ta nam to govori? Prosto to da poglavica ne raspolaže nikakvom vlašću, silom prinude, naÄ inom da izdaje nareÄ‘enja. Poglavica nije zapovednik: pripadnici plemena nisu dužni da ga sluÅ¡aju. Mesto koje on zauzima nije izvor vlasti, a njegov profil ni na koji naÄ in ne nagoveÅ¡tava budućeg despota. Nema niÄ eg u ulozi poglavice Å¡to bi omogućilo razvijanje državnog aparata.

Kako to da poglavica plemena nije budući voÄ‘a države? Å ta to u svetu Divljaka onemogućava takavu razvoj? Tako radikalni diskontinuitet – koji Ä ini nemogućim postepen prelaz od uloge poglavice primitivnog druÅ¡tva ka državnom aparatu – logiÄ ki se zasniva na odnosu koji politiÄ ku vlast izriÄ ito smeÅ¡ta izvan mesta koje zauzima poglavica. Ono sa Ä ime se ovde srećemo je poglavica bez vlasti, institucija liÅ¡ena svoje suÅ¡tine – autoriteta. Funkcija poglavice, na Å¡ta upućuje prethodna analiza, predstavlja ubedljiv dokaz da uloga voÄ‘e ne mora da se zasniva na autoritetu. Uloga poglavice najvećim delom pozdrazumeva izglaÄ‘ivanje sukoba koji mogu izbiti izmeÄ‘u pojedinaca, porodica, klanova, itd., a jedino na Å¡ta u tom poslu može da se osloni je prestiž koji mu druÅ¡tvo dodeljuje u cilju održavanja poretka i ravnoteže. Ali, prestiž ne znaÄ i i vlast, a jedino sredstvo kojim poglavica raspolaže u obavljanju svoje mirotvoraÄ ke misije je njegova govorniÄ ka sposobnost. Pri tom, on nema Ä ak ni pravo da presuÄ‘uje u sporovima, jer poglavica nije sudija. Naoružan samo svojom elokvencijom, on ubeÄ‘uje ljude da je najbolje da se smire, da prestanu da vreÄ‘aju jedni druge i da se ugledaju na svoje pretke koji su uvek živeli zajedno i složno. Uspeh u ovoj misiji nikada nije zagarantovan, jer reÄ poglavice nema moć zakona. Ukoliko ubeÄ‘ivanje ne uspe, sukob može da preraste u nasilje, Ä ija prva žrtva može biti upravo njegov prestiž, budući da se pokazao nesposobnim da obavi povereni zadatak.

Koji to kvaliteti preporuÄ uju nekog pripadnika plemena za mesto poglavice? U krajnjoj liniji, to je samo njegova „tehniÄ ka“ kompetencija: njegova govorniÄ ka sposobnost, veÅ¡tina u lovu, sposobnost da koordinira zajedniÄ ke aktivnosti, kako odbrambene tako i ofanzivne. Pleme nikada ne dopuÅ¡ta da poglavica prekoraÄ i ta tehniÄ ka ograniÄ enja; ono nikada ne dopuÅ¡ta da tehniÄ ka superiornost preraste u politiÄ ki autoritet. Poglavica je tu da služi druÅ¡tvu; a druÅ¡tvo – pravo srediÅ¡te vlasti – je to koje ostvaruje svoju vlast nad poglavicom. Zato je nemoguće da poglavica preokrene taj odnos u svoju liÄ nu korist, da stavi druÅ¡tvo u svoju službu, da ostvari svoju vlast nad njim. Primitivno druÅ¡tvo nikada ne bi dopustilo da se neki poglavica preobrazi u despota.

Pleme na izvestan naÄ in drži poglavicu pod stalnim prismotrom. On je neka vrsta zatoÄ enika u prostoru koji mu pleme dodeljuje i iz kojeg ne sme da iskoraÄ i. Ali, ima li on uopÅ¡te želju da napusti taj prostor? Da li se ikada deÅ¡ava da poglavica poželi da bude poglavica? Da poÄ ne da sledi liÄ ne interese umesto da služi interesima grupe? Zahvaljujući bliskom nadzoru njegovog ponaÅ¡anja, kojem su podvrgnuti i svi drugi pripadnici grupe, Ä ime poglavica uvek ostaje podreÄ‘en druÅ¡tvu – a Å¡to je svakako posledica same prirode primitivnog druÅ¡tava, a ne nekakve svesne i proraÄ unate opsednutosti kontrolom – primitivni zakon, koji svakome poruÄ uje da vredi isto koliko i neko drugi, retko biva naruÅ¡en.

Retko, zaista, ali i to se deÅ¡ava. Naime, povremeno se deÅ¡ava da poglavica poželi da izigrava poglavicu i to ne iz nekog makijavelistiÄ kog motiva, već zato Å¡to nema drugog izbora. Dozvolite mi da to bliže objasnim. Po pravilu, poglavica nikada ne pokuÅ¡ava da zloupotrebi svoj položaj (niti bi mu to ikada palo na pamet) sa ciljem da postane gospodar grupe, umesto njen sluga. Veliki cacique Alajkin, ratni poglavica jednog plemena iz oblasti ÄŒako u Argentini, dao je vrlo dobru definiciju tog odnosa u svom odgovoru Å¡panskom oficiru koji je pokuÅ¡ao da ga ubedi da povede svoje pleme u rat koji ovo nije želelo:

„U skladu sa obiÄ ajem nasleÄ‘enim od predaka, svaki Abipone sledi svoj zavet, a ne zavet svog poglavice. Ja sam njihov voÄ‘a, ali ja ne mogu da svom narodu nanesem zlo, a da ga ne nanesem i sebi. Kada bih svoje prijatelje pokuÅ¡ao da silom navedem na neÅ¡to, oni bi mi odmah okrenuli leÄ‘a. Zato gledam da me vole, a ne da me se plaÅ¡e.“

Nema sumnje da bi većina indijanskih poglavica dala sliÄ an odgovor.

Postoje, ipak, izuzeci i to skoro uvek povezani s ratom. Znamo da su pripremanje i voÄ‘enje ratnog pohoda jedine okolnosti u kojima poglavica može da ostvari minimum autoriteta i to iskljuÄ ivo na osnovu svoje tehniÄ ke kompetencije kao ratnika. ÄŒim je posao obavljen, bez obzira na ishod, ratni poglavica ponovo postaje poglavica bez vlasti; prestiž steÄ en pobedom nikada ne postaje autoritet. Sve se vrti oko te podvojenosti koju druÅ¡tvo stalno održava: izmeÄ‘u vlasti i prestiža, izmeÄ‘u slave ratnika-pobednika i zapovedniÅ¡tva na koje nema pravo. Izvor na kojem ratnik može najbolje da zadovolji svoju žeÄ‘ za prestižom je rat. Istovremeno, poglavica Ä iji je prestiž vezan za rat može da ga saÄ uva ili ojaÄ a jedino u ratu. Radi se o nekoj vrsti stalnog pritiska, o stalnoj potrebi za sukobom, koja ratnika nagoni da kreće u vojne pohode, za koje se nada da će mu obezbediti svu (simboliÄ nu) dobit koju donosi pobeda. Sve dok je njegova želja za ratom u skladu sa opÅ¡tom voljom, a posebno sa voljom mlaÄ‘ih pripadnika plemena, za koje je rat takoÄ‘e prilika da steknu prestiž, sve dok volja poglavice ne iskoraÄ uje iz volje plemena, njihov uobiÄ ajeni odnos ostaje nepromenjen. Ali, uvek postoji rizik da želja poglavice premaÅ¡i ambicije plemena kao celine, opasnost da ode predaleko, da prekoraÄ i stroge okvire svoje uloge. Ponekad poglavica preuzima taj rizik, stavljajući svoj liÄ ni interes ispred zajedniÄ kog. Preokrećući normalan odnos koji voÄ‘u odreÄ‘uje kao sredstvo u službi druÅ¡tveno definisanih ciljeva, on pokuÅ¡ava da od druÅ¡tva naÄ ini sredstvo za ostvarenje liÄ nih ambicija. Pleme u službi poglavice, a ne viÅ¡e poglavica u službi plemena. Da je to ikada funkcionisalo, tu bismo naÅ¡li izvor politiÄ ke vlasti, prvu inkarnaciju države, kao institucije moći i nasilja. Ali, to jednostavno nikada nije funkcionisalo.

U veoma dobrom izveÅ¡taju o dvadeset godina provedenih meÄ‘u Janomami (Yanomami) Indijancima, [2] Elena Valero opÅ¡irno priÄ a o svom prvom mužu, ratnom poglavici po imenu Fusive. Njegova priÄ a sasvim dobro ilustruje sudbinu primitivnog poglavice kada ovaj, pritisnut okolnostima, biva prinuÄ‘en da povredi zakon primitivnog druÅ¡tva; kao pravo srediÅ¡te vlasti druÅ¡tvo odbija da je se odrekne u korist bilo kog pojedinca.

Fusive je u svom plemenu priznat kao poglavica, zahvaljujući prestižu steÄ enom u organizovanju i voÄ‘enju pobedniÄ kih pohoda na neprijateljske grupe. On planira i vodi ratove u koje njegova grupa kreće dobrovoljno; svoje ratniÄ ko znanje, svoju hrabrost i dinamizam on stavlja u službu grupe; on je efikasan instrument svog druÅ¡tva. Ali, nezgodna stvar u životu ratnika je Å¡to svoj prestiž mora stalno da obnavlja novim uspesima. Pleme, koje u poglavici vidi samo odgovarajuće sredstvo za sprovoÄ‘enje zajedniÄ ke volje, lako zaboravlja njegove ranije podvige. NiÅ¡ta nije steÄ eno zauvek, i ako ratnik želi da na sebe skrene pažnju saplemenika, Ä ije je pamćenje tako kratko, nije dovoljno da istiÄ e samo svoje ranije poduhvate: on će kad tad morati da stvori priliku da se ponovo lati oružja. Ratnik nema izbora: on je dužan da želi rat.

Upravo tu se nalazi granica konsenzusa na osnovu kojeg je priznat kao poglavica. Ako se njegova želja za ratom poklapa sa željom plemena, ono ga sledi. Ali ako se njegova želja za ratom sudari sa opÅ¡tim opredeljenjem za mir – budući da ni jedno druÅ¡tvo ne želi uvek samo rat – onda se odnos izmeÄ‘u poglavice i plemena preokreće; voÄ‘a pokuÅ¡ava da iskoristi druÅ¡tvo kao sredstvo za ostvarenje liÄ nih ciljeva. Ali, sada, poÅ¡to primitivni poglavica nema nikakvu vlast, na koji naÄ in on može da nametne svoju želju druÅ¡tvu koje odbija da krene u rat? On je u isto vreme zatoÄ enik svoje želje i nedostatka vlasti potrebne da bi tu želju ostvario. Å ta se tada dogaÄ‘a? Ratnik će biti ostavljen da sam krene u bitku, Å¡to ga može da ga odvede samo u smrt. Takva je bila sudbina južnoameriÄ kog ratnika Fusivea. Njegovi ljudi su ga napustili kada je pokuÅ¡ao da ih ubedi da krenu u rat koji nisu želeli. Posle toga, ostalo mu je jedino da sam krene u pohod i da ubrzo zavrÅ¡i izreÅ¡etan strelama. Smrt je sudbina ratnika u druÅ¡tvu koje ne dopuÅ¡ta da želja za prestižom bude zamenjena željom za vlašću. Drugim reÄ ima, u primitivnom druÅ¡tvu poglavica je, kao neko ko otelovljuje mogućnost želje za vlašću, unapred osuÄ‘en na smrt. Odvojena politiÄ ka vlast je nemoguća u primitivnom druÅ¡tvu; nema mesta, nema vakuuma koji bi država mogla da popuni.

Manje tragiÄ na po ishodu, ali sa veoma sliÄ nim tokom je priÄ a o drugom indijanskom voÄ‘i, mnogo poznatijem od opskurnog amazonskog ratnika: mislim na slavnog poglavicu ApaÄ a, Džeronima.

Njegova sećanja, uprkos priliÄ no izveÅ¡taÄ enom stilu u kojem su bila zapisana, veoma su pouÄ na. [3] Džeronimo je bio samo mladi ratnik, poput svih ostalih, kada su meksiÄ ki vojnici napali njegov logor i masakrirali žene i decu, meÄ‘u njima i celu Džeronimovu porodicu: majku, ženu i troje dece. Nekoliko apaÄ kih plemena se posle toga okupilo da osvete ubijene, poverivÅ¡i Džeronimu da ih povede u bitku. Rezultat je bio potpuni uspeh, jer su ApaÄ i u tom pohodu zbrisali ceo garnizon meksiÄ ke vojske.

Kao najzaslužniji za pobedu, Džeronimo je doživeo ogroman porast svog ratniÄ kog prestiža. Ali, od tog trenutka, stvari su se promenile; u Džeronimu se neÅ¡to dogodilo. Dok je za ostale ApaÄ e stvar bila manje-viÅ¡e poravnata, Džeronimo je želeo da nastavi da se sveti Meksikancima; krvavi poraz vojnika nije ga zadovoljio. PoÅ¡to nije mogao da sam krene u napad na Meksikance, pokuÅ¡ao je da ubedi ostale da ga slede. Uzalud. Njihov zajedniÄ ki cilj – osveta – bio je ostvaren i neÅ¡to viÅ¡e od toga ApaÄ e nije zanimalo. Džeronimov cilj, za koji se nadao da će pridobiti celo pleme, bio je samo njegov. PokuÅ¡ao je da od plemena napravi oruÄ‘e svoje želje, dok je prethodno, kao dobar ratnik, on bio njegovo oruÄ‘e. Prirodno, ApaÄ i ga nisu sledili, kao Å¡to ni Janomami nisu sledili Fusivea. NajviÅ¡e Å¡to je uspeo je da povremeno (i Ä esto uz pomoć laži) pridobije nekolicinu mladih ratnika željnih slave i plena. Tako se u jednom od pohoda Džeronimova herojska i apsurdna vojska sastojala od dva Ä oveka! ApaÄ i koji su jednom, sticajem okolnosti, prihvatili Džeronimovo voÄ‘stvo kao dobrog ratnika, svaki put bi mu okretali leÄ‘a kada bi ovaj pokuÅ¡ao da ih uvuÄ e u svoj liÄ ni rat. To je, dakle, bio Džeronimo, poslednji veliki indijanski ratni voÄ‘a, koji je trideset godina pokuÅ¡avao da bude poglavica, a da u tome nikada nije uspeo…

- VI -

SuÅ¡tinska odlika primitivnog druÅ¡tva jeste to Å¡to ima apsolutnu kontrolu nad svim svojim elementima; to Å¡to uspeva da spreÄ i da bilo koja podgrupa postane autonomna; to Å¡to se sva unutraÅ¡nja kretanja, svesna i nesvesna, odvijaju u odreÄ‘enim granicama i po druÅ¡tveno propisanim pravilima. Jedan od naÄ ina na koji primitivno druÅ¡tvo održava svoj poredak (nasilje je, ako je potrebno, drugi) jeste to Å¡to ne dopuÅ¡ta uspon bilo kakve individualne, centralne, odvojene vlasti. To je druÅ¡tvo koje uspeÅ¡no blokira sve Å¡to bi moglo da mu izmakne. Ono pokuÅ¡ava da traje, a da ga pri tom, tokom vremena, niÅ¡ta ne promeni.

Ipak, postoji jedna oblast koja makar delimiÄ no izmiÄ e kontroli: demografski domen, kojim upravljaju kulturna pravila, ali i prirodni zakoni. Prostor na kojem se odvija život odreÄ‘en je druÅ¡tveno i bioloÅ¡ki. Na njemu deluje faktor koji sledi svoj sopstveni mehanizam i kojeg druÅ¡tvo ne može u potpunosti da obuhvati.

To sigurno nije razlog da ekonomski determinizam zamenimo demografskim, i da onda s tog stanoviÅ¡ta odgovarajućem uzroku (demografski rast) pripisujemo neminovne posledice (promena druÅ¡tvene organizacije). Ipak, moramo da primetimo, naroÄ ito u sluÄ aju Amerike, da veliÄ ina populacije ima oÄ igledne socioloÅ¡ke posledice, to jest, da njen rast može u velikoj meri da uzdrma (a možda i da uniÅ¡ti) primitivno druÅ¡tvo. Sasvim je moguće da je osnovni uslov za postojanje primitivnih druÅ¡tava njihova relativno mala populacija. Primitivni model može da funkcioniÅ¡e samo u malim grupama. Svet Divljaka predstavlja izuzetno raznoliku mrežu „naroda“, plemena i druÅ¡tava saÄ injenih od lokalnih grupa, koje po svaku cenu nastoje da saÄ uvaju svoju autonomiju unutar većih celina, iako Ä esto sklapaju privremena savezniÅ¡tva sa susednim grupama, posebno kada okolnosti, kao Å¡to je rat, to zahtevaju. Ta atomizacija plemenskog univerzuma svakako predstavlja veoma efikasno sredstvo za spreÄ avanje većih druÅ¡tveno-politiÄ kih grupisanja koja bi mogla da apsorbuju lokalne grupe, kao i sredstvo koje spreÄ ava nastanak države, ujedinitelja po definiciji.

Zato primer plemena Tupi-Gvarani, iz vremena pre dolaska Evropljana, predstavlja znaÄ ajno odstupanje u granicama primitivnog sveta, i to u dve suÅ¡tinske taÄ ke: gustina naseljenosti kod njih je bila mnogo veća nego kod susednih naroda; osim toga, veliÄ ina pojedinaÄ nih grupa bila je van svake proporcije uobiÄ ajene za druÅ¡tveno-politiÄ ke jedinice tropskih Å¡uma. Naravno, sela Tupinamba, koja su imala po nekoliko hiljada stanovnika, svakako nisu bila gradovi, ali se nisu uklapala ni u standardni demografski opseg susednih druÅ¡tava. Naspram te demografske ekspanzije i zguÅ¡njavanja populacije, stoji pojava isto tako neobiÄ na za primitivnu, a možda i za imperijalnu Ameriku: oÄ igledna, i svuda u okolnom svetu nepoznata, težnja poglavica da steknu vlast. Poglavice Tupi-Gvarana sigurno nisu bili despoti, ali nisu bili ni sasvim liÅ¡eni vlasti. Ovde se nećemo upuÅ¡tati u duge i složene analize institucije poglavice kod Tupi-Gvarana. Želim samo da naglasim da u sluÄ aju ovog druÅ¡tva na jednom kraju imamo demografski rast, a na drugom postepeno javljanje politiÄ ke vlasti. Nije na etnologiji (ili ne samo na njoj) da odgovori na pitanje uzroka demografske ekspanzije u primitivnom druÅ¡tvu. Ali njoj svakako pada u zadatak da poveže demografsko i politiÄ ko, i da silu, koju ovo drugo primenjuje na prvo, objasni socioloÅ¡ki.

U ovom tekstu stalno sam naglaÅ¡avao da u primitivnom druÅ¡tvu nema uslova za javljanje separatne vlasti. Razlog tome je njegova unutraÅ¡nja organizacija, koja uporno spreÄ ava pojavu države. Ali, izgleda da sam upravo demantovao sebe priÄ om o Tupi-Gvaranima, kao primitivnom druÅ¡tvu u kojem poÄ inje da se pomalja neÅ¡to Å¡to bi moglo da postane država.

Nesporno je da je u tim druÅ¡tvima proces zapoÄ eo mnogo ranije i da se dugo razvijao – proces koji je vodio ka tome da poglavice steknu politiÄ ku moć koja viÅ¡e nije bila beznaÄ ajna. Stvari su otiÅ¡le Ä ak dotle da Francuzi i Portugalci nisu oklevali da u svojim hronikama velikim poglavicama plemenskih saveza dodeljuju titule „kraljeva provincija“ ili „kraljevića“. Taj proces duboke transformacije druÅ¡tva Tupi-Gvarani bio je surovo prekinut dolaskom Evropljana. Da li to znaÄ i da bi u sluÄ aju da je do „otkrića“ Novog Sveta doÅ¡lo vek kasnije, druÅ¡tva sa brazilske obale razvila državu?

Uvek je lako, ali i riziÄ no, rekonstruisati jednu hipotetiÄ nu istoriju kojoj ni jedan dokaz ne može da protivreÄ i. Ipak, mislim da se u ovom sluÄ aju može dati izriÄ ito negativan odgovor: nije dolazak Evropljana spreÄ io pojavu države meÄ‘u Tupi-Gvaranima, već buÄ‘enje same primitivne suÅ¡tine njihovog druÅ¡tva, ustanak, pobuna protiv institucije poglavice, u naÄ elnom, ali i u bukvalnom smislu – budući da je za posledicu imala potpuno ukidanje njihove vlasti. Mislim na Ä udnu pojavu koja je krajem XV veka uzburkala svet Tupi-Gvarana, na žestoku propoved grupe ljudi koji su, idući od grupe do grupe, pozivali Indijance da napuste sve i da krenu u potragu za zemaljskim rajem: Zemljom Bez Zla.

U primitivnom druÅ¡tvu funkcija poglavice i jezik blisko su povezani. Govor je jedino sredstvo koje poglavici stoji na raspolaganju. Pri tom, govor je za njega pre svega obaveza. Ali, postoji joÅ¡ jedna vrsta drugaÄ ije usmerenog govora, koji nisu izgovarale poglavice, već ljudi koji su tokom XV i XVI veka poveli za sobom hiljade Indijanaca u mahnitu potragu za boraviÅ¡tem bogova: to je govor karaia, proroÄ ki govor, tako zarazan i subverzivan u svom pozivu upućenom Indijancima da krenu u avanturu koja bi neminovno vodila uniÅ¡tenju izopaÄ enog druÅ¡tva. Poziv proroka da napuste zemlju zla – postojeće druÅ¡tvo – da bi naselili Zemlju Bez Zla, druÅ¡tvo božanske sreće, povlaÄ io je za sobom smrt druÅ¡tvenih struktura i normi. Njihovo druÅ¡tvo je prethodno poÄ elo da sve viÅ¡e dolazi pod vlast poglavica, Å¡to je predstavljalo zaÄ etak politiÄ ke vlasti. Zato ima smisla pretpostaviti da su proroci, koji su dolazili iz samog jezgra druÅ¡tva, proklamovali da je svet u kojem ljudi žive obuzelo zlo, sluteći da je uzrok tome lagana smrt na koju je pojava vlasti osudila druÅ¡tvo, onakvo kakvo je do tada bilo: primitivno, bez države. MuÄ eni osećanjem da se drevni, primitivni svet ruÅ¡i iz temelja i obuzeti predosećanjem skore druÅ¡tveno-ekonomske katastrofe, proroci su objavili da treba napustiti svet ljudi i krenuti u zemlju bogova.

ÄŒetiri ili pet hiljada Gvarani Indijanaca i danas živi bednim životom u Å¡umama Paragvaja, ali oni su joÅ¡ uvek u posedu neprocenjivog blaga kojeg su im u nasleÄ‘e ostavili njihovi karai. Oni, doduÅ¡e, viÅ¡e nemaju ulogu vodiÄ a celog plemena, kao njihovi prethodnici iz XVI veka, jer potraga za Zemljom Bez Zla danas viÅ¡e nije moguća. Ali, izgleda da je taj nedostatak akcije podstakao pravu bujicu misli, jednu stalno produbljivanu refleksiju o bedi Ä ovekovog života na zemlji. A ono Å¡to nam ta divlja misao, zaÄ eta pod zaslepljujućim, tropskim Suncem govori je da se rodno mesto Zla, uzrok sve nesreće, nalazi u Jednom.

Možda je potrebno da se kaže neÅ¡to viÅ¡e o konceptu Jednog koji su razvili Gvarani mudraci. Å ta se pod time podrazumeva? Omiljena filozofska tema savremenih Gvarani Indijanaca je ista ona koja je pre Ä etiri veka zaokupljala tadaÅ¡nje karaije. ZaÅ¡to je svet zao? I Å¡ta možemo da uradimo da bismo izbegli zlo? To su pitanja koja iz generacije u generaciju Gvarani stalno ponavljaju, a na koja danaÅ¡nji karai odgovaraju evocirajući patetiÄ ni govor svojih prethodnika. Drevni mudraci su znali da je zlo – Jedan. To je bila poruka koju su prenosili iz sela u selo i zbog Ä ega su ih ljudi sledili u potrazi za Dobrim, za zemljom ne-Jednog. Tako meÄ‘u Tupi-Gvarani Indijancima, u vreme „otkrića“, s jedne strane zapažamo praksu religiozne seobe, koja bi bila neobjaÅ¡njiva kada je ne bi posmatrali kao odbijanje pravca u kojem su poglavice poÄ ele da vode druÅ¡tvo, kao odbijanje separatne politiÄ ke vlasti, odbijanje države. S druge strane, zapažamo proroÄ ko stanoviÅ¡te po kojem je izvor Zla u Jednom, i koje nudi mogućnost da se izmakne njegovoj vladavini. Ali, odakle im uopÅ¡te ta ideja o Jednom? Na ovaj ili onaj naÄ in, omrznuto ili priželjkivano, to je moralo biti vidljivo.

Zato verujem da se ispod metafizike koja Zlo izjednaÄ uje sa Jednim, krije joÅ¡ jedno, mnogo tajanstvenije izjednaÄ avanje, u suÅ¡tini politiÄ ko, po kojem je Jedan – država. Profetizam Tupi-Gvarani Indijanaca predstavlja herojski pokuÅ¡aj primitivnog druÅ¡tva da uÄ ini kraj nesreći radikalnim odbijanjem Jednog, kao univerzalne, nesvodive suÅ¡tine države.

Ovo „politiÄ ko Ä itanje“ jedne metafiziÄ ke intuicije moglo bi da podstakne pomalo bogohulno pitanje: da li to znaÄ i da bi svaka metafizika Jednog mogla da se Ä ita na sliÄ an naÄ in? Å ta je sa sluÄ ajevima gde se Jedan/ Jedno izjednaÄ uje sa Dobrim, u kojem je najranija zapadna metafizika videla najuzviÅ¡eniji ljudski cilj?

Dozvolite mi da ne idem dalje od iznoÅ¡enja sledeće problematiÄ ne tvrdnje: misao divljih proroka i misao drevnih Grka bave se istim predmetom, Jednim. Ali, dok nam Gvarani Indijanaci kažu da je Jedan Zlo, Heraklit kaže da je Jedan Dobro. Koji uslovi moraju biti zadovoljeni da bi se u Jednom videlo Dobro?

Osvrnimo se, u zakljuÄ ku, joÅ¡ jednom na svet Tupi-Gvarana. Ovde se susrećemo sa druÅ¡tvom koje se naÅ¡lo pod opsadom, ugroženo nezadrživim usponom poglavica. Ono je odgovorilo budeći i pokrećući unutar sebe sile koje su mogle, iako po cenu blisku kolektivnom samoubistvu, da osujete dinamiku narastajuće vlasti poglavica, prekidajući proces koji je vodio ka tome da ovi postanu kraljevi-zakonodavci. S jedne strane poglavice, a sa druge proroci: to su bile glavne linije razdvajanja u druÅ¡tvu Tupi-Gvarana krajem XV veka. „MaÅ¡ina“ koju su pokrenuli proroci radila je bez greÅ¡ke, budući da su karai bili u stanju da iza sebe okupe ogroman broj Indijanaca tako opÄ injenih (kao Å¡to bi to danas moglo da se kaže) njihovim jezikom, da su bili spremni da ih slede do smrti.

Å ta nam to govori? Ti proroci mogli su da izvedu pravu „mobilizaciju“ Indijanaca naoružani samo svojom ReÄ ju. Oni su uspeli u neÄ emu Å¡to je u primitivnom druÅ¡tvu do tada bilo nezamislivo: da u religioznim seobama ujedine veliki broj razliÄ itih plemena. Uspelo im je da jednim udarcem uniÅ¡te „program“ poglavica. Da li se radilo o nekakvom istorijskom triku? Ili možda o kobnoj greÅ¡ci koja je primitivno druÅ¡tvo osudilo na zavisnost? Nema naÄ ina da to saznamo. Ali, bez obzira na to, jasno se uoÄ ava da su u pobuni protiv poglavica koju su pokrenuli proroci, u jednom Ä udnom obrtu, upravo ovi drugi stekli neuporedivo veću vlast.

Zato bi ideju o izgovorenoj reÄ i nasuprot nasilju možda trebalo dopuniti. Primitivni poglavica je bio pod obavezom bezazlenog govora (videti esej Govor kao obaveza; prim. prev.). MeÄ‘utim, u izuzetnim okolnostima, primitivno druÅ¡tvo moglo je da razvije sluh i za drugaÄ iji govor, onaj kojim su im se obraćali proroci, zaboravljajući da je ono Å¡to im se na taj naÄ in saopÅ¡tava u stvari zapovest. U govoru proroka možda se krije zaÄ etak govora vlasti. Iza egzaltirane figure pokretaÄ a ljudi, koji im saopÅ¡tava njihove prave želje, možda se, joÅ¡ uvek nema, krije figura budućeg Despota.

ProroÄ ki govor, njegova moć: da li je to prostor na kojem nastaje vlast? Da li je poÄ etak države zapravo ReÄ ? Prorok koji je prvo bio gospodar duÅ¡a, pre nego Å¡to je postao gospodar ljudi? Možda. Ali, Ä ak i u ovom ekstremnom sluÄ aju profetizma (esktremnom utoliko Å¡to su Tupi-Gvarani bez sumnje, iz demografskih ili nekih drugih razloga, dosegli krajnje granice koje neko druÅ¡tvo odreÄ‘uju kao primitivno) ono Å¡to Divljaci ispoljavaju jeste neprestani napor da se poglavicama ne dozvoli da budu poglavice, neprestano odbijanje unifikacije, neprestano isterivanje Jednog, države.

Neki kažu da je istorija „naroda sa istorijom“ istorija klasne borbe. Možda bi isto tako moglo da se kaže da je istorija „naroda bez istorije“ istorija njihove borbe protiv države.

Pjer Klastr, 1974.

---

O tekstu i autoru

„Primitivna društva nemaju državu zato što je država kod njih nemoguća“, a ne zato što ljudi u njima nisu svesni te opcije, ponavlja uporno Pjer Klastr (Pierre Clastres, Društvo protiv države).

„Ona neprestano razdvajaju vlast od svake institucije vlasti.“ (Govor kao obaveza)

Da je bila reÄ samo o blaženom neznanju, na te kulture bismo danas verovatno gledali kao na zanimljive socioloÅ¡ki kuriozitete, koji odbrojavaju svoje poslednje dane. Ovako, njihov primer ne prestaje da zapanjuje. Nije reÄ o tome da te kulture nemaju državu, odnosno da u njima nema vlasti odvojene od zajednice, već o neÄ emu Å¡to imaju: celoj sferi druÅ¡tvenih obiÄ aja i praksi koji spreÄ avaju odnose bazirane na moći i nejednakosti. Za naÅ¡ um, naviknut na hijerarhiju i potÄ injavanje, to predstavlja skoro nereÅ¡iv rebus.

Iako pitanje nastanka države i dalje ostaje bez pravog odgovora, joÅ¡ uvek možemo, kako to kaže Klastr, da posmatramo uslove koji spreÄ avaju njen nastanak. Primitivne kulture pružaju nam upravo tu mogućnost:

„Nema sumnje da će nam samo pažljivo istraživanje funkcionisanja primitivnih druÅ¡tava omogućiti da rasvetlimo to pitanje. A ta svetlost, usmerena na trenutak roÄ‘enja države, možda će nam pomoći da sagledamo i mogućnost (ostvarljivu ili ne) njene konaÄ ne smrti.“ (Vlast u primitivnom druÅ¡tvu)

— Tekst sa zadnjih korica Å¡tampanog izdanja, anarhija/ blok 45, PorodiÄ na biblioteka br. 2, 2002.

PJER KLASTR (Pierre Clastres): roÄ‘en 1934, studirao na Sorboni. Tokom Å¡ezdesetih godina XX veka obavio je nekoliko dužih terenskih istraživanja meÄ‘u Gvajaki Indijancima u Paragvaju i Janomama Indijancima iz venecuelanske Amazonije. Od 1971. do 1977. godine bio je direktor istraživanja na Ecole Pratique des Hautes [Etudes] u Parizu, gde je vodio katedru za Religiju i druÅ¡tva južnoameriÄ kih Indijanaca. Objavio je nekoliko knjiga i zbirki eseja: Chronique des indiens Guayaki (1972), Le Grande Parler (1974), La Société contre l’état (1974), a posthumno je objavljena zbirka eseja Recherches d’anthropologie politique (1980). Poginuo je u saobraćajnoj nesreći, 1977. godine. Iako relativno malo, njegovo delo smatra se za jedan od najvećih, ali i najprovokativnijih doprinosa savremenoj politiÄ koj antropologiji.

A. G.