Vlast u primitivnom društvu

Šta je zapravo primitivno društvo?

Na to pitanje može se odgovoriti i sa stanoviÅ¡ta klasiÄ ne antropologije, kroz pokuÅ¡aj da se pronaÄ‘e ona suÅ¡tinska karakteristika primitvnog druÅ¡tva koja ga Ä ini nesvodivim na neki drugi druÅ¡tveni oblik. Zato kažemo da su primitivna druÅ¡tva – druÅ¡tva bez države. To su druÅ¡tva koja nemaju separatne organe politiÄ ke vlasti.

U zavisnosti od prisustva ili odsustva države, sva druÅ¡tva mogu se grubo podeliti na dve grupe: na druÅ¡tva bez države i druÅ¡tva sa državom, na primitivna i ostala. To, naravno, ne znaÄ i da su sva druÅ¡tva sa državom identiÄ na: niÅ¡ta ne dopuÅ¡ta svoÄ‘enje najrazliÄ itijih istorijskih konfiguracija na jedan tip, niti izjednaÄ avanje arhaiÄ ne despotije, liberalne buržoaske države i totalitarne faÅ¡istiÄ ke ili komunistiÄ ke države. Ali, to pažljivo razlikovanje, koje nam pre svega omogućava da totalitarnu državu sagledamo kao radikalno nov i specifiÄ an fenomen, trebalo bi da nam pomogne da uoÄ imo i crtu koja sva druÅ¡tva sa državom, kao klasu, Ä ini potpuno razliÄ itim od onih primitivnih: u svim tim druÅ¡tvima prisutna je podela koja kod ovih drugih izostaje; sva druÅ¡tva sa državom su podeljena na gospodare i podanike, dok druÅ¡tva bez države ne znaju za takvu podelu. Govoriti o njima znaÄ i govoriti o homogenim, nepodeljenim druÅ¡tvenim telima. Tako ponovo dolazimo do njihove etnoloÅ¡ke definicije: to su druÅ¡tva koja nemaju separatne organe vlasti, u kojima vlast nije odvojena od druÅ¡tva.

Ozbiljan pristup primitivnim druÅ¡tvima podrazumeva usvajanje te propozicije, koja ih, zapravo, savrÅ¡eno definiÅ¡e: posebna politiÄ ka sfera kod njih nije odvojena od druÅ¡tvene. Zapadna misao je, joÅ¡ od svojih poÄ etaka u GrÄ koj, težila da suÅ¡tinu Ä oveka i druÅ¡tva definiÅ¡e politiÄ ki (â€žÄ ovek je politiÄ ka životinja“), u isto vreme videći suÅ¡tinu politiÄ kog u podeli druÅ¡tva na nadreÄ‘ene i podreÄ‘ene, na one koji znaju i izdaju naredbe i na one koji ne znaju i koji se tim naredbama pokoravaju. DruÅ¡tveno je uvek politiÄ ko, a politiÄ ko uvek podrazumeva sprovoÄ‘enje vlasti (legitimne ili ne, svejedno) jednog ili nekolicine nad ostatkom druÅ¡tva (na njihovu korist ili Å¡tetu, ovde takoÄ‘e svejedno). Za Heraklita, kao i za Platona i Aristotela, nema druÅ¡tva osim pod vlašću kraljeva. DruÅ¡tvo je nezamislivo bez podele na one koji izdaju naredbe i na one koji se pokoravaju, a tamo gde takva vlast izostaje, poÄ inje oblast infrasocijalnog, oblast ne-druÅ¡tva.

Na sliÄ an naÄ in su poÄ etkom XVI veka Evropljani opisivali južnoameriÄ ke Indijance. Primećujući da poglavice nemaju nikakvu vlast nad plemenom, da nema ni onih koji izdaju nareÄ‘enja niti onih koji se pokoravaju, oni su zakljuÄ ili da tu nema nikakve vlasti i da samim tim, to i nisu prava druÅ¡tva. Samo Divljaci, „bez vere, zakona i kralja“.

ÄŒesto se deÅ¡avalo da i etnolozi budu zateÄ eni u pokuÅ¡aju ne toliko da shvate, koliko da prosto opiÅ¡u jednu posebno egzotiÄ nu crtu primitivnih druÅ¡tava: sve te takozvane voÄ‘e, poglavice, liÅ¡ene bilo kakve politiÄ ke vlasti. Na prvi pogled, niÅ¡ta apsurdnije: kako uopÅ¡te pojmiti odvojeno instituciju poglavice i vlast? Koja je njihova uloga ako im nedostaje upravo ono Å¡to bi trebalo da bude njihov glavni atribut, pravo na sprovoÄ‘enje vlasti nad zajednicom?

U stvarnosti, meÄ‘utim, to Å¡to poglavica nema vlast ne Ä ini ga beskorisnim. Naprotiv, druÅ¡tvo mu dodeljuje odreÄ‘ene zadatake, tako da se na njega može gledati kao na neku vrstu neplaćenog javnog službenika. Koji su to zadaci?

Poglavica se pre svega stara o tome da oÄ uva druÅ¡tvo kao celinu, kao jedinstven totalitet, da afirmiÅ¡e njegovu posebnost, njegovu autonomiju i nezavisnost u odnosu na druge zajednice. Drugim reÄ ima, primitivni voÄ‘a je, pre svega, Ä ovek koji govori u ime druÅ¡tva kada ga okolnosti i dogaÄ‘aji dovedu u kontakt sa drugim grupama. Za primitvno druÅ¡tvo ti drugi su uvek podeljeni u dve grupe: na prijatelje i na neprijatelje. Sa prijateljima se sklapa i uÄ vršćuje savezniÅ¡tvo, a sa neprijateljima se, ako nema druge ili ako se donese takva odluka, ratuje. To znaÄ i da konkretna uloga poglavice pre svega dolazi do izražaja u odnosima druÅ¡tva sa spoljnim svetom. Takva uloga zahteva da poglavica pokaže odreÄ‘ene sposobnosti: veÅ¡tinu i diplomatski talenat neophodne u cilju konsolidacije savezniÄ kih odnosa od kojih zavisi bezbednost plemena; hrabrost i ratniÄ ku prirodu neophodne u cilju efikasne odbrane od neprijateljskih napada ili radi preduzimanja (ako je moguće) pobedniÄ kih ofanzivnih pohoda.

Ali, zar to nisu zadaci jednog ministra odbrane? Naravno, ali uz suÅ¡tinsku razliku: primitivni poglavica nikada ne donosi odluke na osnovu sopstvenog autoriteta (ako bi se to moglo tako nazvati), pa ih onda saopÅ¡tava zajednici. Strategija savezniÅ¡tava koju razvija ili vojna taktika koju osmiÅ¡ljava nikada nisu njegovo vlastito dostignuće, već neÅ¡to Å¡to taÄ no odgovara želji ili izriÄ itoj volji druÅ¡tva. Svi dogovori i pregovori su javni, a namera da se krene u rat saopÅ¡tava se samo ako je druÅ¡tvo već donelo takvu odluku. Prirodno, nijedan drugi aranžman nije moguć: kada bi neki voÄ‘a pokuÅ¡ao da na svoju ruku sklapa savezniÅ¡tva ili izazove neprijateljstvo sa susedima, on nikada ne bi mogao da natera druÅ¡tvo da prihvati njegove ciljeve, upravo zato Å¡to, kao Å¡to smo videli, nema nikakvu vlast. On samo ima pravo, ili taÄ nije obavezu, da bude govornik: da saopÅ¡ti drugima volju i želje svog druÅ¡tva.

Å ta je sa ulogom poglavice, ne viÅ¡e kao predstavnika druÅ¡tva u inostranim poslovima, već unutar same grupe? Ako je poglavica priznat kao voÄ‘a (govornik) sve dok afirmiÅ¡e jedinstvo druÅ¡tva u odnosu na druge zajednice, on za uzvrat, za kvalitete ispoljene u toj službi, stiÄ e odreÄ‘eno poverenje. Poglavica stiÄ e izvestan prestiž koji se obiÄ no, i potpuno pogreÅ¡no, izjednaÄ uje sa vlašću. Unutar zajednice, njegovom miÅ¡ljenju, podržanom prestižom, poklanjaće se veća pažnja nego miÅ¡ljenju drugih pojedinaca. Ali, ta posebna pažnja koja mu se ukazuje (iako ni to nije uvek sluÄ aj) nikada ne ide tako daleko da bi omogućila njegovoj reÄ i da se pretvori u naredbu, u govor vlasti. Njegovo miÅ¡ljenje biće uvažavano sve dok izražava glediÅ¡te druÅ¡tva kao jedinstvenog totaliteta. Iz toga sledi da poglavica ne samo da ne može da artikuliÅ¡e naredbe za koje zna da ih niko ne bi sluÅ¡ao, već ne može Ä ak ni da presuÄ‘uje u sporovima koji se javljaju meÄ‘u pojedincima ili izmeÄ‘u porodica. U tim sluÄ ajevima on neće ni pokuÅ¡avati da spor razreÅ¡i pozivajući se na nekakav nepostojeći zakon Ä iji bi on bio organ; zavaÄ‘ene strane on poziva na razum, moli ih da pokažu dobru volju, neprestano se pozivajući na drevnu tradiciju dobrih odnosa nasleÄ‘enu od predaka. Iz njegovih usta ne teku reÄ i koji pokuÅ¡avaju da neÅ¡to sankcioniÅ¡u i da uspostave odnos naredba–izvrÅ¡enje. To je govor druÅ¡tva o sebi samom, govor kojim ono potvrÄ‘uje sebe kao nedeljivu zajednicu i objavljuje svoju volju da saÄ uva svoje nepodeljeno biće.

Primitivna druÅ¡tva su nepodeljena druÅ¡tva (i zato svako od njih sebe vidi kao jedinstven totalitet); besklasna druÅ¡tva, bez izrabljivaÄ a i izrabljivanih, bez onih koji vladaju i onih koji se potÄ injavaju, bez separatnih organa vlasti. Zato se njihovoj sociologiji mora pristupiti krajnje ozbiljno. Da li ovo izriÄ ito razdvajanje poglavice i vlasti znaÄ i da se u tim druÅ¡tvima pitanje vlasti ne postavlja i da su ona zapravo apolitiÄ ka?

EvolucionistiÄ ka misao, pa tako i njena, na prvi pogled, najtemeljnija varijanta – marksizam (posebno u Engelsovoj verziji) – smatra da je zaista tako. Razlog tome je upravo njihov primitivni karakter, to Å¡to je reÄ o prvobitnim druÅ¡tvima. Ona predstavljaju detinjstvo Ä oveÄ anstva, prvu fazu njegove evolucije i to je razlog zaÅ¡to ih treba smatrati za nepotpuna. Njihova sudbina je da se dalje razvijaju, da postanu zrela i tako preÄ‘u iz apolitiÄ kog u politiÄ ko. Sudbina svakog druÅ¡tva je da bude podeljeno, da vlast bude odvojena od druÅ¡tva, sa državom kao organom koji najbolje zna Å¡ta je pravi interes druÅ¡tva i svakog pojedinca i koja sebi dodeljuje pravo da tu volju sprovede.

Ovako izgleda tradicionalno, kvazi-univerzalno viÄ‘enje primitivnih druÅ¡tava bez države. Odsustvo države je dokaz njihove nedovrÅ¡enosti, embrionalnog karaktera njihovog postojanja, njihove aistoriÄ nosti. Ali, da li je zaista tako? Jasno je da se ovde radi o najobiÄ nijoj ideoloÅ¡koj predrasudi, koja istoriju vidi kao neminovno kretanje Ä oveÄ anstva kroz razliÄ ite druÅ¡tvene konfiguracije koje mehaniÄ ki smenjuju jedna drugu. Ali ta neoteoloÅ¡ka istorija i njen fanatiÄ ni kontinuitet moraju biti odbaÄ eni: primitivnim druÅ¡tvima viÅ¡e se ne može dodeljivati nulti stepen istoriÄ nosti. Ona se viÅ¡e ne mogu smeÅ¡tati u kontekst u kojem je istorija neÅ¡to Å¡to tek treba da im se dogodi, na osnovu unapred zacrtane sudbine. OsloboÄ‘ena ovog naivnog egzotizma, antropologija bi mogla da ozbiljno pristupi samoj suÅ¡tini problema politike: zaÅ¡to primitivna druÅ¡tva nemaju državu? Kao potpuna, zrela druÅ¡tva, a ne viÅ¡e kao infrapolitiÄ ki embrioni, primitivna druÅ¡tva nemaju državu zato Å¡to je odbijaju, zato Å¡to odbijaju podelu druÅ¡tvenog tela na one koji imaju vlast i na koji se toj vlasti potÄ injavaju. Politika Divljaka sastoji se u neprestanom onemogućavanju pojave separatnih organa vlasti, u spreÄ avanju fatalnog susreta institucije poglavice i vlasti.

Imati vlast znaÄ i sprovoditi je. To podrazumeva dominaciju nad onima nad kojima se ta vlast sprovodi. Upravo to je ono Å¡to primitivno druÅ¡tvo odbija i Å¡to je oduvek odbijalo; to je razlog zaÅ¡to poglavice nemaju nikakvu vlast, zaÅ¡to ona nije odvojena od jedinstvenog tela druÅ¡tva. Odbijanje nejednakosti i odvojene vlasti predstavlja uvek istu, stalnu brigu primitivnih druÅ¡tava. Ona vrlo dobro znaju da će ako odustanu od te borbe, od stalnog blokiranja onih podzemnih sila koje u ljudima bude želju za vlašću, ali i želju za potÄ injavanjem (ovo drugo je jednako važno) izgubiti svoju slobodu.

Institucija poglavice u primitivnom druÅ¡tvu je samo prividno mesto vlasti. Gde se ona stvarno nalazi? U samom druÅ¡tvu, koje na nju ima iskljuÄ ivo pravo i koje je sprovodi kao nedeljiva celina. Takva vlast postavlja sebi uvek iste ciljeve: da održi druÅ¡tvo u stanju nepodeljenosti i da spreÄ i pojavu nejednakosti meÄ‘u ljudima, jer to podrazumeva podelu unutar druÅ¡tva. To znaÄ i da je ta vlast uperena protiv svega Å¡to bi moglo da otuÄ‘i druÅ¡tvo i uvede nejednakost. A to opet znaÄ i da se vlast, izmeÄ‘u ostalog, sprovodi i nad onom institucijom u kojoj bi se mogla zaÄ eti ideja o vlasti odvojenoj od druÅ¡tva: nad poglavicom. Unutar plemena poglavica se nalazi pod stalnim nadzorom; druÅ¡tvo uvek vodi raÄ una o tome da se njegova želja za prestižom ne izokrene u želju za vlašću. Ako se ta želja ipak pojavi i postane suviÅ¡e upadljiva, druÅ¡tvo primenjuje prostu i efikasnu proceduru: ono ga napuÅ¡ta ili ga ubija. Primitivno druÅ¡tvo je možda opsednuto baukom podele, ali zato sasvim sigurno raspolaže naÄ inom da ga protera iz sebe.

Primer primitivnih druÅ¡tava govori nam da podeljenost nije prirodna karakteristika druÅ¡tvenog bića, drugim reÄ ima, da država nije veÄ na, već da ima datum svog roÄ‘enja. Kako se ona uopÅ¡te pojavila? Pitanje porekla države treba postaviti na sledeći naÄ in: pod kojim uslovima neko druÅ¡tvo prestaje da bude primitivno? Å ta je uzrok pojave države u datom istorijskom trenutku? Nema sumnje da će nam samo pažljivo istraživanje funkcionisanja primitivnih druÅ¡tava omogućiti da rasvetlimo to pitanje. A ta svetlost, usmerena na trenutak roÄ‘enja države, možda će nam pomoći da sagledamo i mogućnost (ostvarljivu ili ne) njene konaÄ ne smrti.

Pjer Klastr, 1976.